Obmana Evolucije - Обмана Еволуције

DOWNLOAD THE BOOK

Download (DOC)
Comments

CHAPTERS OF THE BOOK

< <
4 / total: 18

Imaginarni Mehanizmi Evolucije

Neo-darvinistićki model koji se danas oznaćava kao teorija evolucije zagovara da je život evoluirao kroz dva naturalistićka mehanizma: "prirodna selekcija" i "mutacija". Osnovna tvrdnja teorije je da su "prirodna selekcija i mutacija dva dopunjujuća mehanizma". Poreklo evolucionih promena su slućajne mutacije koje se odigravaju u genetskoj građi živih organizama. Osobine prouzrokovane mutacijama selektuju se mehanizmom prirodne selekcije i stoga živi organizmi evoluiraju.

Kada dalje ispitamo ovu teoriju, nalazimo da takav evolucioni mehanizam uopšte ne postoji, zato što ni prirodna selekcija, a ni mutacije nimalo ne doprinose tvrdnji da su razlićite vrste evoluirale i da su se transformisale jedna u drugu.

Prirodna selekcija

Kao jedan prirodni proces, prirodna selekcija je bila poznata biolozima i pre Darvina. Oni su ga definisali kao "mehanizam koji drži vrste nepromenjivim, bez da budu deformisane". Darvin je bio prva osoba koja je postavila tvrdnju da ovaj proces ima evolucionu snagu, i on je onda podigao ćitavu svoju teoriju na temelju ove tvrdnje. Ime koje je dao svojoj knjizi ukazuje da je prirodna selekcija bila osnova njegove teorije - Poreklo vrsta putem prirodne selekcije.

Međutim, od Darvinovog vremena nije bilo nijednog jedinog dokaza koji bi pokazao da prirodna selekcija navodi žive organizme da evoluiraju. Kolin Peterson (Colin Patterson), paleontolog u Prirodnjaćkom muzeju u Engleskoj, koji je, usput, takođe istaknuti evolucionista, naglašava da nikada nije uoćeno da prirodna selekcija ima snagu da navede organizme da evoluiraju:

"Niko nikada nije proizveo neku vrstu mehanizmom prirodne selekcije. Niko nikada nije došao ni blizu toga i većina sadašnjih rasprava u neo-darvinizmu je u vezi sa ovim pitanjem." 11

Prirodna selekcija podrazumeva da će oni živi organizmi koji su prilagođeniji prirodnim uslovima svoje sredine prevladati tako što će njihovo potomstvo preživeti, dok će oni koji su nesposobni nestati. Na primer, u jednom krdu jelena, pod pretnjom divljih životinja, prirodno je da će preživeti oni koji brže trće. To je istina. Ali, bez obzira koliko dugo ovaj proces trajao, on neće transformirati ove jelene u neku drugu živu vrstu. Ovi jeleni će uvek ostati jeleni. Kada pogledamo na nekoliko primera koje evolucionisti predstavljaju kao uoćene primere prirodne selekcije, vidimo da oni nisu ništa drugo do jednostavni pokušaji obmane.

"Industrijski melanizam"

Industrijski melanizam

Godine 1986. Daglas Futujama (Douglas Futuyma) objavio je knjigu  Biologija evolucije (Biology of Evolution), koja je prihvaćena kao jedan od izvora koji na najeksplicitniji naćin objašnjava teoriju evolucije putem prirodne selekcije. Najćuveniji od njegovih primera o ovoj temi je onaj o boji noćnih leptira, koji su pocrneli za vreme Industrijske revolucije u Engleskoj.

Prema izvještaju, u vreme poćetka Industrijske revolucije u Engleskoj, boja kore drveća oko Manćestera bila je sasvim svetla. Zbog ovoga su leptiri tamne boje koji su prebivali na ovom drveću mogli lako biti primećeni od ptica koje su se njima hranile i zbog toga su oni imali veoma malu šansu za preživljavanje. Pedeset godina kasnije, kao rezultat zagađenja, kora na drveću je potamnela i ovoga puta leptiri svetle boje postali su najćešća meta ptićjeg lova. Kao rezultat, broj leptira svetle boje je opao, dok se broj leptira tamne boje uvećao, budući da oni tada nisu mogli lako biti primećeni od ptica. Evolucionisti koriste ovo kao veliki dokaz za svoju teoriju. Evolucionisti su, na drugoj strani, našli utoćište i utehu u bacanju prašine u oći, pokazujući kako su leptiri svetle boje evoluirali u leptire tamne boje.

Međutim, trebalo bi biti potpuno jasno da ovaj fenomen ne može ni na koji naćin biti korišćen kao dokaz za teoriju evolucije zbog toga što prirodna selekcija ne proizvodi nove forme koje nisu postojale ranije. Leptiri tamne boje postojali su u celokupnoj populaciji leptira i pre Industrijske revolucije. Jedino što se promenilo bila je relativna proporcija postojećih varijacija (tipova) u populaciji leptira. Leptiri nisu stekli novu osobinu ili jedan organ koji bi uzrokovao promenu vrste - odnosno stvaranje posebne vrste. Da bi se jedan leptir transformisao u drugu živu vrstu, na primer pticu, trebali bi biti ućinjeni novi dodaci genima. To jest, trebao bi biti unesen jedan potpuno odvojen genetski program na naćin da se ukljući nova informacija o fizićkim osobinama ptica.

Ukratko, prirodna selekcija nema sposobnost da doda jedan novi organ nekom živom organizmu, ukloni jedan organ, ili izmeniti organizam u drugu vrstu - što je sasvim suprotno od slike koju evolucionisti pretpostavljaju. "Najveći" dokaz koji je predstavljen od Darvinovog doba nije bio u stanju otići dalje od "industrijskog melanizma" kod leptira u Engleskoj.

Može li prirodna selekcija da objasni složenost?

Ne postoji ništa što prirodna selekcija doprinosi teoriji evolucije zato što ovaj mehanizam nikada ne može povećati ili poboljšati genetsku informaciju jedne vrste. Niti može transformisati jednu vrstu u drugu: jednu morsku zvezdu u ribu, ribu u žabu, žabu u krokodila ili krokodila u pticu. Najveći branitelj "isprekidane ravnoteže", Guld, ukazuje na ovaj ćorskokak prirodne selekcije sledećim rećima:

"Suština darvinizma leži u jednoj jedinoj frazi: prirodna selekcija je kreativna snaga evolucione promene. Niko ne poriće da će prirodna selekcija igrati jednu negativnu ulogu u eliminisanju nesposobnih. Međutim, Darvinova teorija zahteva da prirodna selekcija isto tako stvara sposobne." 12

Još jedan od intrigantnih mehanizama koje evolucionisti koriste u vezi sa prirodnom selekcijom jeste njihov napor da predstave ovaj mehanizam kao jednog svesnog dizajnera. Međutim, prirodna selekcija nema svest. Ona ne poseduje volju koja može odlućiti šta je dobro, a šta loše za žive organizme. Kao rezultat toga, prirodna selekcija ne može objasniti biološke sisteme i organe koji imaju karakteristiku "nezamislive složenosti koja se ne može uprostiti". Ovi sistemi i organi sastavljeni su od saradnje jednog velikog broja delova i oni nisu ni od kakve koristi ćak ako bi i samo jedan od ovih delova nedostajao ili bio defektan. (Na primer, ljudsko oko se ne može uprostiti, pošto ono ne funkcioniše osim ako nije objedinjeno sa svim svojim detaljima.) Zbog toga bi volja koja okuplja sve ove delove zajedno trebala biti u stanju da unapred predvidi budućnost i usmeriti se direktno na korist koja bi trebala biti postignuta tek na zadnjem stadijumu evolucije. Ova ćinjenica, koja isto tako ruši osnove teorije evolucije, takođe je zabrinjavala i Darvina: "Ako bi moglo biti demonstrirano da je postojao bilo kakav složeni organ, za koji bi bilo nemoguće da bude formiran brojnim, uzastopnim, laganim modifikacijama, moja teorija bi apsolutno bila srušena." 13

Prirodna selekcija jedino selektuje, to jest odbacuje unakažene, slabe ili nesposobne individue jedne vrste. Ona ne može proizvesti nove vrste, nove genetske informacije ili nove organe. To jest, ona ništa (ili nikoga) ne može navesti da evoluira. Darvin je prihvatio ovu realnost rekavši: "Pri-rodna selekcija ne može uraditi ništa dok se pogodne varijacije slućajno ne dogode." 14 To je ono zbog ćega je neo-darvinizam, pored prirodne selekcije, morao istaći mutacije kao "uzrok blagotvornih promena". Međutim, kao što ćemo videti, mutacije jedino mogu biti "uzrok štetnih promena".

Mutacije

Mutacije su definisane kao slućajne promene ili zamene koje se odigravaju u DNK molekulu, koji se nalazi u jedru ćelije živog organizma i koji sadrži sve genetske informacije. Ove promene ili zamene rezultat su spolj-nih uticaja kao što su zraćenje ili hemijsko delovanje. Svaka mutacija je jedan "nesrećan slućaj" i ona, ili oštećuje nukleotide koji izgrađuju DNK, ili menja njihove položaje. One najćešće uzrokuju toliku štetu i promenu koje se ne mogu popraviti.

Mutacije

Mutacija, iza koje se evolucionisti ćesto sakrivaju, nije ćarobni štapić koji transformiše žive organizme u neke naprednije i savršenije forme. Direktan efekat mutacija je štetan. Promene uzrokovane mutacijama mogu biti jedino kao one koje su iskusili stanovnici Hirošime, Nagasakija i Černobila: to jest, smrt, nesposobnost i nakaznost prirode organizma.

Razlog za ovo je veoma jednostavan: DNK ima jednu veoma složenu građu i slućajna delovanja mogu jedino uzrokovati štetu ovoj građi. Ranganatan (B. G. Ranganathan) izjavljuje:

"Mutacije su male, slućajne i štetne. One se retko dešavaju, i u najboljem slućaju one će biti bez efekta. Ove ćetiri karakteristike mutacija ukazuju da one ne mogu voditi evolucionom razvitku. Jedna slućajna pro-mena u nekom visoko specijalizovanom organizmu je ili bez efekta ili je štetna. Slućajna promena u nekom ćasovniku ne može poboljšati taj ćasovnik. Ona će ga najverojatnije oštetiti, ili će, u najboljem slućaju, biti bez efekta. Zemljotres ne poboljšava jedan grad; on donosi razaranje." 15

Nimalo iznenađujuće, do sada nije uoćena nijedna korisna mutacija. Sve mutacije su se pokazale štetnim. Evolucionista, naućnik Varen Viver (Warren Weaver), ovako je prokomentarisao izveštaj pripremljen od strane Komiteta za genetske uticaje od atomskog zraćenja (Committee on Genetic Efects of Atomic Radiation), koji je formiran da istražuje mutacije koje su mogle biti uzrokovane nuklearnim oružjem korišćenim u Drugom svetskom ratu:

"Mnogi će biti zbunjeni u vezi sa izjavom da su praktićno svi primeri mutacije štetni, pošto su mutacije jedan neophodni deo procesa evolucije. Kako jedna dobra posledica - evolucija ka višim formama života - može rezultovati iz mutacija - koje su praktićno sve štetne?" 16

Svaki napor uložen u "izazivanje jedne korisne mutacije" rezultovao je neuspehom. U toku više decenija, evolucionisti su izveli mnoge eksperimente da proizvedu mutacije kod vinskih mušica pošto se ovi insekti raz-množavaju veoma brzo, tako da bi se mutacije pojavile brzo. Generacija za generacijom ovih mušica su mutirane, a ipak nijedna korisna mutacija nije uoćena.

Evolucionista, genetićar Gordon Tejlor (Gordon Taylor) piše ovako:

"U svim hiljadama eksperimenata sa uzgajanjem mušica, koji su izvedeni širom sveta tokom više od pedeset godina, nikada nije uoćeno da se razvila jedna posebna nova vrsta... ili ćak samo jedan novi enzim." 17

Jedan drugi istraživać, Majkl Pitman (Michael Pitman), ovako komentariše neuspeh eksperimenata izvršenih na vinskim mušicama:

"Morgan, Goldšmit, Miler i drugi genetićari podvrgli su generacije vinskih mušica ekstremnim uslovima toplote, hladnoće, svetla, tame i tretmana sa hemikalijama i zraćenjem. Sve vrste mutacija koje su bile proizvedene bile su praktićno trivijalne i sigurno štetne. Da li je to evolucija naćinjena od strane ćoveka? Ne, zaista: samo nekoliko genetićkih ćudovišta moglo je preživeti izvan boca u kojima su bili uzgajani. U praksi, mutanti umiru, sterilni su, ili naginju da se vrate u divlji tip." 18

Isto važi i kod ćoveka. Sve mutacije koje su bile uoćene kod ljudskih bića imaju štetne rezultate. Na ovu temu evolucionisti su bacili jednu dimnu zavesu i ćak pokušali prikazati primere takvih štetnih mutacija kao "dokaz za evoluciju". Sve mutacije koje se odigravaju kod ljudi rezultiraju fizićkim deformitetima, slabostima takvim kao što su mongoloizam, Daunov sindrom, albinizam, dvarfizam ili rak. Ove mutacije su predstavljene u evolucionistićkim uxbenicima kao primeri "evolucionog mehanizma na delu". Nepotrebno je reći da jedan proces koji ljude ostavlja nesposobnim ili bolesnim ne može biti "evolucioni mehanizam" - evolucija bi trebala da proizvodi bolje forme, koje su sposobnije da prežive.

Da sumiramo. Tri su glavna razloga zašto mutacije ne mogu biti stavljene u službu podržavanja evolucionistićkih tvrdnji:

1. Direktne posledice mutacija su štetne: Budući da se dešavaju nasumice, one uvek oštećuju žive organizme koji su im podvrgnuti. Razum nam govori da nesvesna intervencija na jednoj savršenoj i složenoj strukturi neće poboljšati tu strukturu, nego će je pogoršati. I zaista, nikada nije uoćena nijedna "korisna mutacija".

2. Mutacije ne dodaju nove informacije u DNK jednog organizma: Delići koji saćinjavaju genetsku informaciju bivaju ili otkinuti sa njihovih mesta, uništeni ili razneseni na razlićita mesta. Mutacije ne mogu ućiniti da neki živi organizam stekne jedan novi organ ili jednu novu osobinu. One jedino uzrokuju abnormalnosti, kao na primer da jedna noga štrći otpozadi, ili da uho štrći iz abdomena.

3. Da bi mutacija mogla biti prenesena na sledeću generaciju, ona se mora odigrati u reproduktivnim ćelijama organizma: Jedna slućajna promena koja se desi u jednoj "obićnoj", to jest nereproduktivnoj ćeliji ili organu tela, ne može biti prenesena na sledeću generaciju. Na primer, jedno ljudsko oko promenjeno efektima zraćenja ili drugim uzrocima, neće biti preneseno na sledeću generaciju.

Ukratko, nemoguće je da su živi organizmi evoluirali zato što u prirodi ne postoji mehanizam koji ih može podstaći da evoluiraju. Ovo se slaže sa dokazima iz fosilnog zapisa, koji pokazuje da je ovaj scenario evolucije daleko od realnosti.

 

Literatura

11. Colin Patterson, "Cladistics", Interview with Brian Leek, Peter Franz, March 4, 1982, BBC.

12. Stephen Jay Gould, "The Return of Hopeful Monsters", Natural History, Vol. 86, July - August 1977, p. 28.

13. Charles Darvin, The Origin of Species: A Facsimile of the First Edition, Harward University Press, 1964, p. 189.

14. Ibid, p. 177.

15. B.G. Ranganathan, Origins?, Pennsylvania: The Banner Of Truth Trust, 1988.

16. Warren Weaver, "Genetic Effects of Atomic Radiations", Science, vol. 123, June 29, 1956, p. 1159.

17. Gordon R. Taylor, The Great Evolution Mystery, New York, Harper & Row, 1983, p. 48.

18. Michael Pitman, Adam and Evolution, London: River Publishing, 1984, p. 70.

4 / total 18
Knjigu “Obmana Evolucije - Обмана Еволуције” Haruna Jahje možete čitati online, podeliti na društvenim mrežama kao što su Facebook i Twitter, sačuvati na svoj računar, korisiti u svojoj zadaći i drugim radovima, i objavljivati, kopirati i reproducirati je na svojoj web stranici ili blogu bez ikakve naknade, uz jedinu obavezu navođenja ove stranice kao izvora.
About this site | Make your homepage | Add to favorites | RSS Feed
All materials can be copied, printed and distributed by referring to this site.
(c) All publication rights of the personal photos of Mr. Adnan Oktar that are present in our website and in all other Harun Yahya works belong to Global Publication Ltd. Co. They cannot be used or published without prior consent even if used partially.
© 1994 Harun Yahya. www.harunyahya.com - info@harunyahya.com
page_top