Obmana Evolucije - Обмана Еволуције

DOWNLOAD THE BOOK

Download (DOC)
Comments

CHAPTERS OF THE BOOK

< <
14 / total: 18

Tvrdnje Evolucionista I Ćinjenice

U prethodnim poglavljima ispitali smo pogrešnost teorije evolucije u smislu fizićkih dokaza nađenih u fosilima, kao i sa gledišta molekularne biologije. U ovom poglavlju ćemo govoriti o jednom broju bioloških fenomena i koncepata koji su od strane evolucionista predstavljeni kao teoretski dokazi. Ove teme su posebno važne zato što one dokazuju da nema naućnih nalaza koji podržavaju evoluciju i što, ćak, suprotno tome, otkrivaju stepen izvrtanja i prevare kojima se koriste evolucionisti.  

Nepremostive granice između varijacija i vrsta

Varijacija je jedan termin koji se koristi u genetici, a odnosi se na događaj koji uzrokuje da individue ili grupe određenog tipa neke vrste razviju razlićite karakteristike od drugih tipova iste vrste. Na primer, svi ljudi na Zemlji nose u osnovi iste genetske informacije, a ipak neki imaju kose oći, neki crvenu kosu, neki imaju duge noseve, a neki kratke, za-visno od mere varijacionog potencijala ove genetićke informacije.

Nepremostive granice između varijacija i vrsta

Evolucionisti uzimaju varijacije unutar jedne vrste kao dokaz za svoju teoriju. Međutim, varijacija ne predstavlja dokaz za evoluciju zato što va-rijacije nisu ništa drugo do rezultat razlićitih kombinacija već postojećih genetskih informacija i one ne dodaju nove karakteristike genetskim informacijama.

Varijacija se uvek odigrava unutar granica genetske informacije. U genetici, ova granica je nazvana genetski basen. Sve karakteristike prisutne u genetskom basenu jedne vrste mogu doći u obzir, mogu se ispoljiti usled varijacije. Na primer, kao rezultat varijacije u jednoj gmizavaćkoj vrsti mogu se pojaviti varijeteti koji imaju relativno duže repove ili kraće noge. Za oboje, i za duge i za kratke noge, informacija već postoji u genetskom basenu gmizavaca. Međutim, varijacije ne transformišu gmizavce u ptice, dodajući im krila ili neke druge karakteristike, ili menjajući njihov metabolizam. Takve promene zahtevaju povećanje u genetićkoj informaciji živih organizama, što nikako nije moguće prilikom varijacija.

Darvin nije bio svestan ove ćinjenice kada je formulisao svoju teoriju. On je mislio da varijacijama nema granice. U ćlanku koji je napisao 1844. godine izjavio je da "mnogi autori pretpostavljaju da postoji granica za va-rijacije u prirodi, iako ja nisam u stanju da otkrijem nijednu ćinjenicu na kojoj ovo verovanje poćiva". 131 U knjizi Poreklo vrsta on je naveo razlićite primere varijacija kao najvažniji dokaz za svoju teoriju.

Na primer, prema Darvinu, uzgajivaći životinja koji su sparili razlićite varijetete stoke da bi dobili nove varijetete koji daju više mleka, bili su na putu da ih na kraju transformišu u jednu drugaćiju vrstu. Darvinova predstava o "neogranićenoj varijaciji" najbolje se vidi u sledećoj rećenici iz knjige Poreklo vrsta:

"Ja ne vidim poteškoće da jedna rasa medveda prirodnom selekcijom ne poprimi karakteristike u skladu sa životom u vodi, da poprimi velika usta i da se, na kraju, preobrati u jednog ogromnog kita." 132

kita, medveda

Razlog što je Darvin naveo primer koji ide isuviše daleko je posledica primitivnog razumevanja nauke u njegovo doba. Od tada, u 20. veku, nauka je na osnovu rezultata eksperimenata izvedenih na živim organizmima postavila princip "genetske stabilnosti" (genetske homeostaze). Princip nalaže da su svi pokušaji sparivanja koji su izvedeni da proizvedu nove varijacije bili neubedljivi i da postoje striktne barijere između razlićitih vrsta živih organizama. Ovo znaći da je apsolutno nemoguće da uzgajivaći životinja pretvore stoku u drugaćiju vrstu, sparujući njene razlićite varijacije, kao što je postulirao Darvin.

Norman Makbet (Norman Machbet), koji je opovrgnuo darvinizam u svojoj knjizi Ponovno suđenje Darvinu (Darvin Retried), izjavljuje:

"Srž problema je da li živi organizmi doista variraju u neogranićenom opsegu… Vrste su zauvek postojane. Mi smo svi ćuli o razoćaranim uzgajivaćima koji su izveli svoj rad do određene taćke, jedino da bi uvideli da su se životinje i biljke vratile na mesto sa koga su i pošle. Uprkos napornim pokušajima tokom dva ili tri veka, nikada nije bilo moguće proizvesti plavu ružu ili crni tulipan." 133

Luter Burbank (Luther Burbank), koji je smatran najkompetentnijim uzgajivaćem životinja svih vremena, izrazio je ovu ćinjenicu kada je rekao da "postoje granice mogućem razvitku, a ove granice slede jedan zakon". 134 Govoreći o ovoj temi, danski naućnik Johansen (W. L. Johannsen) prokomentarisao je:

"Varijacije na koje su Darvin i Valas stavili svoj naglasak ne mogu biti selektivno potisnute preko određene taćke, a to je, da jedna takva promenljivost ne sadrži tajnu 'neogranićenog odstupanja - udalja-vanja'." 135

Otpornost na antibiotike i imunitet na DDT nisu dokazi u korist

evolucije

Evolucionisti tvrde da su otpornost koju bakterije razvijaju protiv antibiotika i imunitet koji neki insekti razvijaju na DDT, dokazi za evoluciju. (DDT je sredstvo za uništavanje insekata.) Oni kažu da su ovo primeri stećene otpornosti i imuniteta koji su postignuti mutacijama koje su se desile u živim organizmima, koji su bili izloženi ovim supstancama.

bakterije

U oba slućaja, i kod bakterija, i kod insekata, ove karakteristike nisu osobine koje su bile postepeno stećene protiv DDT-a ili antibiotika kao rezultat mutacija. Neke od varijacija ovih živih organizama posedovale su ove karakteristike pre nego što je populacija kao celina bila izložena antibioticima ili DDT-u. Časopis Scientific American, mada je jedan pravi evolucionistićki ćasopis, donosi sledeće priznanje u svom martovskom broju iz 1988:

"Mnoge bakterije posedovale su gene za otpornost ćak i pre nego što su komercijalni antibiotici ušli u upotrebu. Naućnici ne znaju taćno zašto su ovi geni bili razvijeni i održavani." 136

Kao što se može videti, genetske informacije koje donose otpornost i koje su postojale pre izlaganja antibioticima ne mogu biti objašnjene od strane evolucionista i to dokazuje da je tvrdnja njihove teorije pogrešna.

Činjenica da su otporne bakterije bile prisutne godinama pre otkrića antibiotika izražena je u ćasopisu Medical Tribune, jednoj izvanrednoj naućnoj publikaciji, u decembarskom broju iz 1998. godine. Članak se bavi jednim interesantnim događajem: u studiji koja je izvedena 1986, tela nekih mornara, koji su se razboleli i umrli za vreme polarne ekspedicije 1845. godine, nađena su oćuvana u ledu. U njihovim telima nađeni su neki tipovi bakterija karakteristićni za 19. vek, a kada su testirani, istraživaći su bili iznenađeni nalazima da su ove bakterije bile otporne na mnoge savremene antibiotike koji nisu bili proizvedeni sve do 20. veka. 137

U medicinskim krugovima je dobro poznata ćinjenica da je ova vrsta otpornosti bila prisutna kod mnogih populacija bakterija i pre otkrića penicilina. Zbog toga je apsolutno obmanjivo smatrati ovu otpornost bakte-rija jednim evolucionim razvitkom. Kako se onda odigrao proces takozvanog "bakterijskog sticanja imuniteta"?

Otpornost bakterija na antibiotike

Bakterije imaju brojne varijacije unutar svojih tipova. Neke od ovih va-rijacija poseduju genetsku informaciju da budu otporne na razlićite lekove, hemikalije ili neke druge supstance. Kada se bakterije podvrgnu određenom tipu leka, one bakterije koje nisu otporne na taj lek bivaju uništene, dok one koje su otporne prežive i dobiju šansu da se još razmnožavaju. Neotporne bakterije uskoro nestaju iz populacije i bivaju zamenjene onima koje su otporne, a koje se tada brzo razmnožavaju. Na kraju, završavamo sa bakterij-skom kolonijom koja je saćinjena jedino od individua koje su otporne na određeni antibiotik i, od tada pa nadalje, taj antibiotik postaje neefikasan protiv ovog tipa bakterija. Kljućna stvar je da je bakterija još uvek ona ista bakterija i da je vrsta još uvek ona ista.

Ovde je važno istaći da se, suprotno tvrdnjama evolucionista, nije odigrao evolucioni proces u kome bi neotporne bakterije mutirale i prešle u rod otpornih bakterija nakon što su bile izložene antibioticima i tako stekle novu genetsku informaciju. Ono što se odigravalo je bila eliminacija određene varijacije bakterija iz ukupne populacije otpornih i neotpornih bakterija koje su postojale od samog poćetka. Ovo ne znaći pojavu nove vrste bakterija: to nije "evolucija". Nasuprot tome, jedna ili više postojećih va-rijacija je išćezla, što je sasvim suprotan proces, budući da je genetska informacija izgubljena.

Imunitet insekata na DDT

Još jedan fenomen koji su evolucionisti nastojali da iskrive i ponude kao dokaz za evoluciju je naizgled "stećeni" imunitet insekata na DDT, koji smo spomenuli na poćetku ovoga poglavlja. Ovaj imunitet razvija se na isti naćin kao bakterijska otpornost na antibiotike. Za imunitet na DDT nikako se ne može reći da je "stećen" od strane pojedinih inividua populacije insekata. Neki insekti već su bili otporni na DDT. Nakon otkrića DDT-a, oni instekti koji su bili izloženi ovoj hemikaliji, a nisu imali ovaj nasledni imunitet, bili su eliminisani iz populacije, izumrli su. Oni koji su bili imuni, a njih je od poćetka bilo samo nekoliko u populaciji, vremenom su povećali brojnost. Najzad, cela vrsta insekata postala je populacija ćiji su svi ćlanovi bili imuni. Kada se to desilo, DDT je prestao da bude efikasan protiv ove vrste insekata. Ovaj fenomen je uopšte, ali obmanjujuće, bio smatran kao "sticanje imuniteta na DDT kod insekata".

Evolucionista, biolog Francisko Ajala (Francisco Ayala) priznaje ovu ćinjenicu kazavši: "Genetske varijante potrebne za otpornost na najrazlićitije vrste pesticida oćigledno su bile prisutne u svakoj od populacija izloženih ovim jedinjenjima napravljenim od strane ćoveka."138

Budući da su dobro svesni da većina ljudi nema priliku da ući o mikrobiologiji ili da sprovodi istraživanja na tom polju, evolucionisti su se u ovom slućaju (rezistencije i imuniteta) poslužili ćistom obmanom. Oni stalno navode ove primere kao važan dokaz za evoluciju. Kako bi do sada trebalo da bude veoma jasno, ni rezistencija bakterija na antibiotike, a ni imunitet insekata na DDT ne pružaju dokaze za evoluciju. Ono što oni pružaju, jesu dobri primeri izvrtanja i metoda obmanjivanja kojim evolucionisti pribegavaju u nameri da opravdaju svoju teoriju.

Zabluda o degenerisanim (nepotrebnim) organima

Zabluda o degenerisanim (nepotrebnim) organima

Dugo vremena se koncept "nepotrebnih organa" ućestalo pojavljivao u evolucionistićkoj literaturi kao "dokaz" evolucije. Na kraju je taj koncept, kada je dokazano da je nevažeći, sasvim tiho ostavljen po strani. Ali neki evolucionisti još uvek veruju u njega i, s vremena na vreme, neko pokuša da promoviše "degenerisane organe" kao važan dokaz evolucije.

Pojam "degenerisani organi" je prvi put upotrebljen pre jednog veka. Kako bi rekli evolucionisti, u telima nekih bića postoji jedan broj nefunkcionalnih organa. Ovi organi nasleđeni su od predaka i zbog toga što nisu bili korišćeni, postepeno su postali "degenerisani".

Cela pretpostavka je sasvim nenaućna i potpuno je bazirana na nedostatku znanja. Ovi "nefunkcionalni organi" bili su, u stvari, organi ćija "funkcija još nije bila otkrivena". Najbolji pokazatelj ovoga je bilo postepeno, a ipak znatno smanjenje duge liste organa koje su evolucionisti držali za "degenerisane organe". Skading (S. R. Scadding), i sam evolucionista, složio se sa ovom ćinjenicom u ćlanku pod nazvanom "Mogu li degenerisani organi biti dokaz za evoluciju?" objavljenom u magazinu Evoluciona teorija (Evolutionary Theory):

"Budući da nije moguće nedvosmisleno identifikovati beskorisne strukture i budući da struktura argumenata koja je upotrebljena nije naućno punovažna, zakljućio sam da 'degenerisani organi' ne osiguravaju neki poseban dokaz za teoriju evolucije." 139

Lista degenerisanih organa koju je napravio nemaćki anatom Vajderšajm (R. Wiedersheim) 1985. godine, sadržavala je otprilike oko 100 organa, ukljućujući slepo crevo i trtićnu kost. Sa napretkom koji je napravila nauka, otkriveno je da ovi organi sa Vajderšajmove liste, u stvari, imaju vrlo važne funkcije u telu. Na primer, otkriveno je da je slepo crevo, za koje se pretpostavljalo da je degenerisan (nepotreban) organ, u stvari, limfoidni organ koji se bori protiv infekcije u telu. Ova ćinjenica je postala jasna 1997. godine: "Drugi telesni organi i tkiva - timus, jetra, slezina, slepo crevo, koštana srž i male nakupine limfnog tkiva, kao što su krajnici u grlu i Pejerove ploće u tankom crevu - takođe su deo limfnog sistema. Oni, takođe, pomažu telu u borbi protiv infekcije." 140

Takođe je otkriveno da krajnici, koji su bili ukljućeni u istu listu degene-risanih organa, imaju znaćajnu ulogu u zaštiti grla od infekcije, pogotovo do doba adolescencije. Pronađeno je da trtićna kost, koja se nalazi na donjem kraju kićmenog stuba, podržava kosti oko karlice i da je ona taćka konvergencije nekih malih mišića. U godinama koje su sledile, shvatilo se da timus (grudna žlezda) podstiće odbrambeni sistem u ljudskom telu aktivirajući T-ćelije, da epifiza brine o lućenju nekih važnih hormona, da je štitna žlezda efikasna u osiguravanju stalnog rasta beba i dece, i da hipofiza kontroliše korektno funkcionisanje mnogih hormonalnih žlezda. Svi oni su nekada bili smatrani degenerisanim organima. Polumesećasti nabor u oku, koji je smatran degenerisanim organom od strane Darvina, ima, u stvari, funkciju ćišćenja i podmazivanja oćne jabućice.

Postojala je jedna veoma važna logićka greška u evolucionistićkoj tvrdnji o degenerisanim organima. Kao što je upravo objašnjeno, tvrdnja evolucionista bila je da su degenerisani organi nasleđeni od predaka. Međutim, neki od navodno "degenerisanih" organa nisu nađeni kod živih vrsta za koje se tvrdilo da su preci ljudskih bića! Na primer, slepo crevo ne postoji kod nekih majmunskih vrsta za koje se govorilo da su preci ćoveka. Poznati biolog Enoh (H. Enoch), koji je uputio izazov teoriji degenerisanih organa, izrazio je ovu logićku grešku sledećim rećima:

"Majmuni poseduju slepo crevo, dok ga njihovi manje napredni rođaci, niži majmuni, ne poseduju. Slepo crevo se opet pojavljuje kod sisara više građe, kao što je oposum. Kako ovo evolucionisti mogu da objasne?" 141

Jednostavno rećeno, scenario degenerisanih organa, promovisan od strane evolucionista, sadrži izvestan broj ozbiljnih logićkih defekata i taj scenario je, u svakom slućaju, dokazan kao naućno netaćan. Ne postoji nijedan nasleđeni degenerisani organ u ljudskom telu budući da ljudska bića nisu, kao rezultat slućaja, evoluirala od drugih bića, nego su stvorena u svojoj sadašnjoj, kompletnoj i savršenoj formi.

Slićnost kod živih organizama ne može biti dokaz za evoluciju

Slićnosti u građi među razlićitim vrstama u biologiji nazivaju se "homologija". Evolucionisti pokušavaju da predstave ove slićnosti kao dokaz za evoluciju.

Darvin je mislio da su bića sa slićnim (homologim) organima imala evolucionu povezanost i da ovi organi moraju biti nasleđeni od zajednićkog pretka. S obzirom da i golubovi i orlovi imaju krila, oni, a i sve ostale ptice sa krilima, prema njegovoj tvrdnji, evoluirali su od jednog zajednićkog pretka.

Homologija je varljiv argument postavljen jedino na bazi pojavne fizićke slićnosti i nićemu drugom. Ovaj argument nikada nije bio proveren ni na jednom jedinom konkretnom otkriću tokom svih ovih godina još od Darvinovog doba. Niko ni u jednom sloju Zemlje nije pronašao fosil zamišljenog zajednićkog pretka, bića sa homologim strukturama. Štaviše, ćinjenice koje ćemo sada navesti jasno pokazuju da homologija ne osigurava dokaz da se evolucija dogodila:

1. Nađeni su slićni organi kod bića potpuno razlićitih vrsta, među kojima evolucionisti nisu u mogućnosti da uspostave bilo kakvu vrstu evolucionog odnosa.

2. Genetske šifre nekih bića koja imaju slićne organe potpuno su razlićite.

3. Embriološki razvitak slićnih organa kod razlićitih bića je potpuno drugaćiji.

Da sada ispitamo svaku od ovih taćaka, jednu po jednu.

Slićni organi kod potpuno razlićitih živih vrsta

Postoji jedan broj slićnih organa koji poseduju razlićite vrste, a među kojima evolucionisti ne mogu da ustanove bilo kakvu vrstu evolucione povezanosti. Krila su jedan primer. Pored ptica, krila nalazimo i kod slepih miševa, koji su sisari, i kod insekata, i ćak kod nekih dinosaurusa, koji predstavljaju izumrle gmizavce. Niko od evolucionista nije uspostavio povezanost ili srodstvo između ove ćetiri razlićite klase životinja.

Još jedan upadljiv primer je zaćuđujuća slićnost i strukturalna istovetnost pronađena kod oćiju razlićitih bića. Na primer, hobotnica i ćovek su dve veoma razlićite vrste među kojima nije moguće uspostaviti nikakvu evolucionu srodnost, a ipak su oći, i kod jednog i kod drugog, veoma slićne u pogledu njihove građe i funkcije. Čak ni evolucionisti ne tvrde da su ćovek i hobotnica imali zajednićkog pretka na raćun njihovih slićnih oćiju. Ovi i brojni drugi primeri potvrđuju da evolucionistićka tvrdnja da "slićni organi dokazuju da su žive vrste evoluirale od njihovog zajednićkog pretka" nema naućnu osnovu.

U stvari, slićni organi trebali bi izazvati veliku zbunjenost kod evolucionista. Priznanja ćuvenog evolucioniste Frenka Salsburija izrećena u njegovom osvrtu o temi "kako se desilo da ekstremno razlićite vrste imaju vrlo slićne oći", naglašavaju ćorsokak homologije:

"Čak se takav organ, koji je složen kao što je oko, pojavio nekoliko puta, na primer kod lignje, kićmenjaka i zglavakara. Za sintetićku (neo-darvi-nistićku) teoriju dovoljan problem predstavljalo je objašnjenje za slućajni postanak tog organa samo jednom, ali mi se zavrti u glavi od pomisli na njihovo odvojeno pojavljivanje kod nekoliko razlićitih bića." 142

Genetski i embriološki ćorsokak homologije

Da bi evolucionistićku tvrdnju, koja se tiće njihovih stavova o pitanju homologije, uzeli ozbiljno, pre svega slićni (homologi) organi kod razlićitih bića trebali bi, u isto vreme, da budu šifrovani sa slićnim (homologim) DNK šiframa. Međutim, oni to nisu. U većini slućajeva genetsko šifrovanje je sasvim razlićito. Štaviše, slićne genetske šifre u DNK molekulima razlićitih bića ćesto su povezane sa veoma razlićitim organima.

Majkl Denton, australijski profesor biohemije, u svojoj knjizi Evolucija: Teorija u krizi opisuje genetski ćorokak evolucionistićke interpretacije homologije: "Temelji evolucije su verovatno najozbiljnije uzdrmani kada se ustanovilo da su, naizgled, homologe strukture ćesto specificirane sa nehomologim genetićkim sistemima." 143

Pored toga, da bi tvrdnja o homologiji bila smatrana valjanom, onda bi embriološki razvoj (razvojni stadijumi u jajetu ili materici) kod vrste sa homologim organima trebao biti paralelan jedan drugom. U stvari, embriološki razvoj takvih organa je potpuno drugaćiji kod svake žive vrste.

Da zakljućimo. Možemo reći da su genetska i embriološka istraživanja dokazala da koncept homologije, definisan od strane Darvina kao "dokaz za evoluciju živih organizama od zajednićkog pretka", ama baš nikako ne može biti smatran kao bilo kakav dokaz. U ovom pogledu, za nauku se može reći da je, po ko zna koji put, pobila darvinistićku tezu.

Pogrešnost tvrdnje o molekularnoj homologiji

Evolucionistićko promovisanje homologije kao dokaza za evoluciju je ništavno ne samo na nivou organa, nego isto tako i na molekularnom nivou. Evolucionisti kažu da su DNK šifre ili proteinske strukture razlićitih živih organizama slićne i da je ta slićnost dokaz da su ove žive vrste evoluirale od zajednićkih predaka ili jedne od drugih. Na primer, redovno se u evolucionistićkoj štampi izjavljuje da "postoji velika slićnost između ljudske i majmunske DNK" i ova slićnost je predstavljena kao dokaz za evolucionistićku tvrdnju da postoji evoluciona povezanost između ćoveka i majmuna.

Najoćitiji primer ove vrste argumenata je postojanje 46 hromozoma kod ćoveka i 48 hromozoma kod nekih majmuna, na primer kod šimpanzi. Evolucionisti smatraju bliskost broja hromozoma među razlićitim vrstama kao dokaz za evolucionu povezanost. Međutim, ako je ovo taćno, onda je ćovek još bliži srodnik krompiru, nego što je to majmunu. Broj hromozoma kod krompira je mnogo bliži broju hromozoma kod ćoveka, nego broju hromozoma kod gorila ili šimpanzi: on iznosi taćno 46! Drugim rećima, ljudsko biće i krompiri imaju isti broj hromozoma! Ovo je frapantan primer koji pokazuje da slićnosti kod DNK ne mogu biti dokaz za evolucionu povezanost.

Sa druge strane, postoje ogromne molekularne razlike između bića koja izgledaju veoma slićna i srodna. Na primer, struktura citohroma-c, jednog proteina koji je od vitalnog znaćaja za disanje, neverovatno je razlićita kod živih organizama iste klase. Prema istraživanju izvršenom na ovom podrućju, razlika između dve vrste gmizavaca je veća nego razlika između ptice i ribe, ili ribe i sisara. Jedna druga studija je pokazala da je molekularna razlika između nekih ptica veća nego razlika između tih istih ptica i sisara. Takođe je otkriveno da je molekularna razlika između bakterija, koje su izgledale veoma slićno, veća nego razlika između sisara i vodozemaca ili insekata. 144

Slićna upoređenja su naćinjena i u slućajevima hemoglobina, mioglobina, hormona i gena, i izvućeni su slićni zakljućci. 145

U vezi sa ovim i drugim srodnim nalazima, dr Majkl Denton izjavljuje:

"Svaka klasa na molekularnom nivou je jedinstvena, izolovana i nepovezana sa posrednicima. Prema tome, molekuli su, kao i fosili, pokazali da ne postoje prelazi koji su dugo vremena traženi od strane evolucione biologije... Na molekularnom nivou nijedan organizam nije 'praotac' to jest 'primitivan', a, takođe, nije ni 'napredan' u odnosu na druge organizme… Da su ovi molekularni dokazi bili ustanovljeni pre jednog veka… ideja organske evolucije možda ne bi nikada bila ni prihvaćena." 146

Teorija evolucije nema embriološku osnovu

Ono što se nazivalo "rekapitulacionom teorijom" već duže vreme je izbaćeno iz naućne literature, ali se još uvek predstavlja kao naućna realnost od strane nekih evolucionistićkih publikacija. Termin "rekapitulacija" je sažetak izreke "ontogeneza rekapitulira filogenezu", formulisane od strane evolucionog biologa Ernesta Hekela (Ernst Haeckel) na kraju 19. veka.

Ova teorija postavljena od strane Hekela smatra da embrioni živih oranizama ponovo proživljavaju evolucioni proces koji su prošli njihovi pseudopreci. On je postavio teoriju da za vreme svog razvoja u majćinoj utrobi ljudski embrion prvo ispoljava karakteristike ribe, a zatim karakteristike gmizavaca i, na kraju, ćoveka.

Ernesta Hekela, Ernst Haeckel

U godinama koje su usledile nakon toga dokazano je da je ova teorija potpuno pogrešna. Danas je poznato da su "škrge", za koje se pretpostavljalo da se pojavljuju u ranim stadijumima ljudskog embriona, u stvari inicijalna faza kanala srednjeg uha, paratireoidne i grudne žlezde. Za deo embriona koji je upoređen sa "kesom od žumanca jajeta" ispostavilo se da je bio kesica koja proizvodi krvne ćelije za dete. Deo koji je, od strane Hekela i njegovih sledbenika identifikovan kao rep, u stvari je kićma koja podseća na rep zato što dobija svoj oblik pre nego noge.

Ovo su, u naućnom svetu, opšte poznate ćinjenice i one su prihvaćene ćak i od samih evolucionista. Xorx Gejlord Simpson, jedan od osnivaća neodarvinizma piše:

"Hekel je na pogrešan naćin izložio evolucioni razvoj. Sada je ćvrsto ustanovljeno da ontogeneza ne oslikava filogenezu." 147

U ćlanku objavljenom u ćasopisu American Scientist ćitamo:

"Zasigurno, biogenetski zakon je mrtav. Iz uxbenika biologije konaćno je izbaćen pedesetih godina 20. veka. A kao tema ozbiljnog teoretskog istraživanja išćezao je već u dvadesetim..." 148

Još jedan interesantan aspekt bila je ćinjenica da je Ernest Hekel bio šarlatan koji je iznosio lažne crteže u nameri da podrži teoriju rekapitulacije koju je postavio. Hekelovi falsifikati podešeni su tako da pokažu da riblji i ćovećiji embrioni podsećaju jedan na drugi. Kada je razotkriven, jedina odbrana koju je ponudio bila je to da su i drugi evolucionisti ućinili slićne prekršaje:

"Nakon ovog kompromitujućeg priznanja 'falsifikata' trebao bih biti obavezan da smatram samoga sebe osuđenim i uništenim, kada ne bih imao utehu da vidim uporedo samnom na optuženićkoj klupi stotine kolega krivaca, između kojih su mnogi najpoverljiviji istraživaći i najcenjeniji biolozi. Velika većina dijagrama u najboljim uxbenicima biologije, studijama i ćasopisima, navukla bi isti stepen optužbe za 'falsifikat' zato što su svi oni netaćni i, više ili manje, doterani, udešeni, prerađeni i konstruisani." 149

I stvarno, postoji "na stotine kolega krivaca, između kojih su mnogi najpoverljiviji istraživaći i najcenjeniji biolozi", ćije studije su pune zaljućaka na osnovu predrasuda, pune iskrivljavanja i ćak izmišljanja. Ovo je zbog toga što su svi oni uslovili sebe da se bore za evolucionu teoriju, iako ne postoji ni trunka naućnog dokaza koji je podržava.

 

Literatura

131. Loren C. Eiseley, The Immense Journey, Vintage Books, 1958, p. 186.

132. Charles Darvin, The Origin of Species: A Facsimile of the First Edition, Harward University Press, 1964, p. 184.

133. Norman Macbeth, Darvin Retried: An Appeal to Reason, Harward Common Press, New York: 1971, p. 33.

134. Ibid, p. 36.

135. Loren Eiseley, The Immense Journey, Vintage Books, 1958, p. 227.

136. Stuart B. Levy, "The Challange of Antibiotic Resistance", Scientific American, March 1998, p. 35.

137. Medical Tribune, December 29, 1988, p. 1, 23.

138. Francisco J. Ayala, "The Mechanisms of Evolution", Scientific American, Vol 239, september 1978, p. 64.

139. S. R. Scadding, "Do Vestigial Organs Provide Evidence for Evolution?", Evolutionary Theory, Vol 5, May 1981, p. 173.

140. The Merck Manual of Medical Information, Home Edition, New Jersey: Merck & Co., Inc. The Merck Publishing Group, Rahway, 1997.

141. H. Enoch, Creation and Evolution, New York: 1996, p. 18-19.

142. Frank B. Salisbury, "Doubts About the Modern Synthetic Theory of Evolution", American Biology Teacher, September 1971, p. 338.

143. Michael Denton, Evolution: A Theory in Crisis. London, Burnett Books, 1985, p. 145.

144. W. R. Bird, The Origin of Species Revisited, Thomas Nelson Co., Nashville: 1991, p. 98-99; Percival Davis, Dean Kenyon, Of Pandas and People, Haughton Publishing Co.,1990, p. 35-38.

145. W. R. Bird, The Origin of Species Revisited, p. 98-99, 199-202.

146. Michael Denton, Evolution: A Theory in Crisis. London: Burnett Books, 1985, p. 290-291.

147. G. G. Simpson, W. Beck, An Introduction to Biology, New York, Harcourt Brace and World, 1965, p. 241.

148. Keith S. Thompson, "Ontogeny and Phylogeny Recapitulated", American Scientist, Vol 76, May/June 1988, p. 273.

149. Francis Hitching, The Neck of the Giraffe: Where Darvin Went Wrong, New York: Ticknor and Fields 1982, p. 204.

14 / total 18
Knjigu “Obmana Evolucije - Обмана Еволуције” Haruna Jahje možete čitati online, podeliti na društvenim mrežama kao što su Facebook i Twitter, sačuvati na svoj računar, korisiti u svojoj zadaći i drugim radovima, i objavljivati, kopirati i reproducirati je na svojoj web stranici ili blogu bez ikakve naknade, uz jedinu obavezu navođenja ove stranice kao izvora.
About this site | Make your homepage | Add to favorites | RSS Feed
All materials can be copied, printed and distributed by referring to this site.
(c) All publication rights of the personal photos of Mr. Adnan Oktar that are present in our website and in all other Harun Yahya works belong to Global Publication Ltd. Co. They cannot be used or published without prior consent even if used partially.
© 1994 Harun Yahya. www.harunyahya.com - info@harunyahya.com
page_top